Poslanica Muhammeda bin AbdulWehhaba i komentar njegovog unuka

RISĀLA

šejha Muhammeda bin ’AbdulWehhāba,

rahimehullāh

„Rekao je, Allāh mu se smilovao:

" أصل دين الإسلام ، وقاعدته  أمران :

“Osnovu (temelj) dīni islāma i njegov stub čine dvije stvari:

الأول : الأمر بعبادة الله وحده لا شريك له , والتحريض على ذلك   ، والموالاة فيه ، وتكفير من تركه .

Prva: naredba ‘ibādeta Allāhu Jedinom, Koji nema sudruga, podsticanje na to, prijateljevanje (al-muwālā’) na toj osnovi i tekfīr onoga ko ga ostavi.

الثاني: الإنذار عن الشرك في عبادة الله ، والتغليظ في ذلك، والمعاداة فيه، وتكفير من فعله .

Druga: upozorenje na širk u ‘ibādetu Allāhu, strogoća zbog toga, neprijateljstvo/suprotstavlanje (al-muā’dah) zbog toga i tekfīr onoga koji ga uradi:

والمخالفون في ذلك أنواع :  فأشدهم مخالفة :

Onih koji se suprotstavljaju tome ima nekoliko vrsta. Najžešćeg prestupa (suprotstavljanja) su:

1.     من خالف في الجميع .

1. Oni koji se suprotstavljaju u svemu.

2.     ومن الناس من عبد الله وحده، ولم ينكر الشرك، ولم يعاد أهله .

2. A ima i onih koji čine ‘ibādet jedīno Allāhu, ali nisu porekli širk niti se suprotstavljaju (adāwet) njegovim počiniocima.

3.     ومنهم  من عاداهم، ولم يكفرهم .

3. U njih spadaju i oni koji im se suprotstavljaju, ali ih nisu protekfīrili.

4.     ومنهم من لم يحب التوحيد، ولم يبغضه .

4. Od njih su i oni koji niti vole tewhīd, niti ga mrze.

5.     ومنهم  من كفرهم ، وزعم أنه مسبة للصالحين

5. Ima i onih koji su ih protekfirili i tvrde da je on vrijeđanje dobrih ljudi.

6.     ومنهم  من لم يبغض الشرك، ولم يحبه .

6. Od njih su i oni koji niti mrze širk, niti ga vole.

7.     ومنهم من لم يعرف الشرك، ولم ينكره .

7. Od njih su i oni koji nisu spoznali širk i nisu ga porekli.

8.     ومنهم من لم يعرف التوحيد، ولم ينكره .

8. U njih spadaju i oni koji nisu spoznali tewhīd i nisu ga porekli.

9.     ومنهم - وهو أشد الأنواع خطراً – من عمل بالتوحيد، لكن لم يعرف قدره، ولم يبغض من تركه، ولم يكفرهم .

9. U njih spadaju – i oni su od svih vrsta najopasniji – oni koji prakticiraju tewhīd, ali ne znaju njegovu vrijednost i ne mrze one koji su ga ostavili, niti ih tekfīre.

10.        ومنهم من ترك الشرك، وكرهه، ولم يعرف قدره، ولم يعاد أهله، ولم يكفرهم .”

10. Od njih su oni koji su ostavili širk i zamrzili ga, ali nisu dokučili njegovu suštinu (opasnost), niti se suprotstavljaju njegovim počiniocima, niti ih tekfīre.”

Ovim se završava risāla šejha Muhammeda, rahimehullāh.

KOMENTAR

šejha 'AbdurRahmāna bin Hasana,

rahimehullāhu te'ālā,

iz knjige «Medžmū'atu-Tewhīd» str. 39,

štampa Dārul-Fikr.

U ime (sa imenom) Allāha, Milostivog, Samilosnog

Samo od Njega pomoć tražimo:

Njegove riječi, Allāh mu se smilovao:

„Osnova (temelj) dīni islāma i njegov stub čine dvije stvari:

Prva: naredba ‘ibādeta Allāhu Jedinom, Koji nema sudruga, podsticanje na to, prijateljevanje (al-muwālā’) na toj osnovi i tekfīr onoga ko ga ostavi.”

Kažem: dokaza za ovo u Qur'ānu ima više nego što ih je moguće sabrati, poput Njegovih riječi:

(Reci: «O sljedbenici Knjige, dođite da se okupimo oko jedne riječi i nama i vama zajedničke (istinite): da ne činimo 'ibādet nikom osim Allāhu, da mu ništa i nikog ne pridružujemo i da jedni druge mimo Allāha za erbābe (gospodare) ne uzimamo) – sūra Ālu 'Imrān, 64. ājet.

Uzvišeni Allāh je naredio  Svome vjerovjesniku da pozove sljedbenike Knjige (one kojima je data Knjiga) (ehlul-Kitāb) u značenje lā ilāhe illAllāh, ono kojem je pozivao Arape i druge mimo njih. A «riječ» je LĀ ILĀHE ILLALLĀH, koju je protumačio sa «...da ne činimo 'ibādet nikom osim Allāhu...»

Njegove riječi: «...da ne činimo 'ibādet...» sadrže u sebi značenje LĀ ILĀHE i to je negacija 'ibādeta svakom mimo Allāha.

Njegove riječi: «...osim Allāhu...» su ono što se izuzima u formuli (rečenici) ihlāsa (tj. lā ilāhe illAllāh, op. prev.).

Allāh mu je naredio da ih pozove da ograniče 'ibādet jedino na Allāha i da ga negiraju svemu mimo Njega.

Ājeta poput ovoga je puno, u kojima se jasno ističe da je ilāhijjet (božanstvo) ustvari 'ibādet i da ništa od njega ne može biti dato nekom mimo Allāha, kao što je rekao Uzvišeni:

«I tvoj Gospodar je naredio da ne činite 'ibādet (nikome) osim Njemu...» - sūra el-Isrā', 22, ājet.

Značenje قضى je narediti, oporučiti, i to su dva tumačenja istog značenja.

A Njegove riječi: «...da ne činite 'ibādet...»  sadrže značenje LĀ ILĀHE.

Njegove riječi: «...osim Njemu....» sadrže značenje ILLALLĀH.

I ovo je tewhīdul-'ibādeh i on je da'wa svih poslanika, kada su govorili svojim narodima:

«Činite 'ibādet samo Allāhu, vi mimo Njega drugog Boga nemate...» - el-'Arāf, 58. ājet.

Dakle, obaveza je odmah negirati širk u 'ibādetu, učiniti odricanje od njega i od onoga koji ga je uradio, kao što je rekao Uzvišeni o Svom prijatelju Ibrāhīmu, 'alejhis-selām:

(Kada on reče svom ocu i svom narodu: «Ja se odričem (čist sam, odreknut sam, prekinute veza sa) od svega čemu vi 'ibādet činite, osim od Onoga Koji me je stvorio.»)  - sūra ez-Zuhruf, 26 i 27. ājet.

Obaveza je odricanje (el-berā'ah) od 'ibādeta (obožavanja) svemu što se obožava mimo Allāha. Uzvišeni je o njemu rekao, alejhis-selām:

(I odvojiću se od vas (napustiću vas) i od svega čemu se molite mimo Allāha) – sūra Merjem, 48. ājet

Pa je obaveza da se napusti (da se odvoji od) širk i njegovi počinioci berā'atom (odricanjem) od njih, kao što je na to jasno ukazao Uzvišeni u Svojim riječima:

(Vi imate divan uzor u Ibrāhimu i onim koji su sa njim, kada rekoše svom narodu: «Mi smo čisti (odreknuti, bureā') od vas i svega čemu 'ibādetite ('ibādet činite) mimo Allaha, zanevjerovali smo u vas i očigledno će biti između nas i vas neprijateljstvo ('adāweh) i mržnja zauvijek, sve dok ne povjerujete u Allāha, jedino...» - sūra el-Mumtehana, 4. ājet.

Tj. oni koji su sa njim od poslanika, kao što to spominje Ibn Džerīr.

Ovaj ājet obuhvata sve što je spomenuo nas šejh, rahimehullāh, od podsticanja na tewhīd i negacije širka, i prijateljevanja (muwālāh) sa sljedbenicima tewhīda, i tekfīra onoga ko ga ostavi činjenjem širka, koji ga negira.

Jer, onaj koji uradi širk – neminovno ostavlja tewhīd, jer oni su dvije suprotnosti koje se ne mogu sastaviti. Otuda, kada se pojavi širk – nestane tewhīd.

A Uzvišeni je rekao o onome koji uradi širk:

(...i Allahu čini endāde (nekog ravnim) da bi odvodio u zabludu sa Njegovog puta. Reci: «Naslađuj se malo sa svojim kufrom, bićeš od stanovnika vatre.») – sūra ez-Zumer, 8. ājet.

Pa ga je Uzvišeni protekfīrio zbog uzimanja endāda (množina od ''nidd''), a to su ''šurekā'' ' (partneri) u 'ibādetu.

Ājeta poput ovoga ima puno.

Tako čovjek neće biti muwehhid osim negacijom širka, odricanjem od njega i tekfīrom onoga koji ga radi.

Zatim je rekao, rahimehullāhu te'ālā:

„Druga: upozorenje na širk u ‘ibādetu Allāhu, strogoća zbog toga, neprijateljstvo/suprotstavlanje (el-muā’dah) zbog toga i tekfīr onoga koji ga uradi.“

Neće se cjelina tewhīda upotpuniti, osim ovim. I to je dīn svih poslanikā. Oni su upozoravali na širk, kao što je rekao Uzvišeni:

(Mi smo svakom narodu poslali poslanika: «Samo Allāhu 'ibādetite ('ibādet činite) i klonite se tāgūta.») – sūra en-Nahl, 36. ājet.

Rekao je Uzvišeni:

(Mi prije tebe nismo nijednog poslanika poslali, a da mu nismo objavili: «Nema boga osim Mene, zato samo Meni 'ibādetite! ('ibādet činite)) – sūra el-Enbijā', 25. ājet.

Njegove riječi: «...u 'ibādetu Allāhu»

'Ibādet je sveobuhvatan pojam za sve što Allāh voli i sa čime je zadovoljan, od riječi i djelā, srčanih i vanjskih.

Njegove riječi: «...strogoća zbog toga...»

Ovo postoji u Kitābu i sunnetu, poput riječi Uzvišenog:

(Pa bježite ka Allāhu, ja sam vam od Njega jasni opominjač! I nemojte mimo Njega drugog boga uzimati, ja sam vam od Njega jasan opominjač!)

I da nije bilo strogoće, vjerovjesnik i ashābi ne bi doživljavali od Qurejšijā ogroman ezijet, kao što je to detaljno spomenuto u sīri. Jer, on je otpočeo da vrijeđa njihov dīn i kritikuje njihova božanstva.

Njegove riječi, Allāh mu se smilovao: „...neprijateljstvo/suprotstavljanje (al-muā’dah) zbog toga.“

Kao što je rekao Uzvišeni:

(Ubijajte mušrike gdje god ih nađete, zarobljavajte ih, opkoljavajte ih i pravite im zasjede na svakom mjestu...) sūra et-Tewbe, 6. ājet.

Ājeta o ovome ima veoma puno. Poput riječi Uzvišenog:

(I borite se protiv njih sve dok fitne ne  bude i dok sav dīn ne bude samo Allāhov) – sūra el-Enfāl, 39. ājet.

Fitna je širk.

A Uzvišeni je okarakterisao počinioce širka kufrom u velikom broju ājeta, pa je otuda njihov tekfīr takođe neophodan.

Ovo za sobom povlače riječi LĀ ILĀHE ILLALLĀH, rečenica ihlāsa. Tako, njeno značenje neće biti potpuno, osim tekfīrom onoga koji Allāhu učini sudruga u 'ibādetu, kao što je u sahīh hadīthu:

(Ko kaže: «LĀ ILĀHE ILLALLĀH» i učini kufr u sve čemu se čini 'ibādet mimo Allāha – zaštićen mu je imetak i život, a obračun će polagati pred Allāhom.)

Njegove riječi: «...i učini kufr u sve čemu se čini 'ibādet mimo Allāha...» je potvrda negacije, pa neće biti zaštićenog života i imetka osim time.

A ako bi sumnjao ili oklijevao – ne bi mu život i imetak bili zaštićeni. I ove stvari čine potpunost tewhīda, jer je LĀ ILĀHE ILLALLĀH u hadīsima uslovljena teškim uvjetima, poput znanja, ihlāsa, sidqa (iskrenosti), jeqīna (čvrstog ubjeđenja), nepostojanja sumnje, tako da čovjek neće biti muwehhid, osim prisustvom svega ovoga, čvrstim vjerovanjem u njega, njegovim prihvatanjem, ljubavi prema njemu, neprijateljstvom zbog njega i prijateljevanjem.

Pa, sa cjelinom onoga što je naš šejh spomenuo – to će se ostvariti.

A zatim je rekao, rahimehullāh:

„Onih koji se suprotstavljaju tome ima nekoliko vrsta. Najžešćeg prestupa (suprotstavljanja) su:

1.    Oni koji se suprotstavljaju u svemu...“

Pa prihvati širk i vjeruje da je on dīn, i porekne tewhīd i vjeruje da je on neispravan, kao što je to stanje većine.

A razlog tome je neznanje (džehl) o onome na što ukazuje Kitāb i sunnet od spoznaje tewhīda, i onoga što ga poništava od širka i tendīda, te slijeđenje strasti i onoga na čemu su bili preci, poput stanja onih prije njih, sličnih njima od neprijatelja poslanikā, pa su optužili sljedbenike tewhīda da lažu (ili lažući), krivotvore (ili prikrivajući istinu), potvaraju (ili potvarajući ih), i da su prezreni (ili griješeći se) griješnici. A dokaz su im riječi Uzvišenog:

(Mi smo našli naše pretke da tako rade)

Ova vrsta ljudi i oni nakon njih su poništili ono na što ukazuje rečenica ihlāsa, ono za što je postavljena i ono što obuhvata u sebi od dīna, mimo kojeg Allah neće prihvatiti drugi dīn, i to je dīnul-islām, s kojim je Allāh poslao sve Svoje vjerovjesnike i poslanike, oko kojeg su se složile njihove da'we, kao što je to poznato u onome što nam je Allāh pričao o njima u Svom Kitābu.

Zatim je rekao, rahimehullahu te'ālā:

2.    „A ima i onih koji čine ‘ibadet jedino Allāhu, ali nisu porekli širk niti se suprotstavljaju (‘adāwet) njegovim počiniocima...“

Kažem: poznato je da onaj koji ne porekne širk – nije spoznao tewhīd, niti je došao sa njim. A ti si naučio da se tewhid neće ostvariti, osim negacijom širka i kufrom u tāgūta, koji je spomenut u ājetu.

Zatim je rekao, rahimehullāhu te'ālā:

3.    „U njih spadaju i oni koji im se suprotstavljaju, ali ih nisu protekfīrili...“

I ova vrsta takođe nije došla sa onim na što ukazuje LĀ ILĀHE ILLALLĀH od negacije širka i onim što zahtijeva od tekfīra onoga ko ga uradi nakon objašnjenja, po idžmā'u, i to je sadržaj sure «El-ihlās» i «Qul jā ejjuhel-kāfirūn» i Njegovih riječi u ajetu el-Mumtehane (...zanevjerovali smo u vas...), pa se onaj koji ne tekfīri onoga koga je protekfīrio Qur'ān – suprotstavio onome sa čim su došli poslanici od tewhīda i onome na što on obavezuje.

Zatim je rekao, rahimehullāhu te 'ālā:

4.    „Od njih su i oni koji niti vole tewhīd, niti ga mrze.”

Odgovor na ovo je da onaj koji ne voli tewhīd nije muwehhid, jer je on onaj dīn sa kojim je Allah zadovoljan Svojim robovima.

Kao što je rekao Uzvišeni: (I zadovoljan sam da vam islām bude dīn) – sūra el-Mā'ide

Pa, da je bio zadovoljan onime čime je Allāh zadovoljan i da je radio po tome – on bi ga zavolio, a ljubav je neophodna, jer se bez nje islām neće ostvariti, pa nema islāma bez ljubavi prema tewhīdu.

Rekao je šejh Ibn Tejmijje, rahimehullāhu te 'ālā:

«Ihlās je ljubav prema Allāhu i htijenje Njegovog lica, pa ko zavoli Allāha – zavoliće Njegov dīn, a ako ne – onda  neće. I na ljubavi se gradi rečenica ihlāsa, koja je od šartova tewhīda.»

Zatim je rekao, rahimehullah te 'ala:

6. „Od njih su i oni koji niti mrze širk, niti ga vole.“

Kažem: ko god je takav – nije negirao ono što negira LĀ ILĀHE ILLALLĀH od širka i kufra u sve čemu se čini 'ibādet mimo Allāha i što traži od odricanja od njega. Takav u osnovi nema ništa sa islāmom, niti su mu život i imetak sačuvani, kao što na to ukazuje prethodni hadīs.

A njegove riječi, rahimehullāhu te 'ālā:

7. „Od njih su i oni koji nisu spoznali širk i nisu ga porekli.“

Pa ga nisu negirali, a neće biti muwehhid osim (onaj) ko negira širk i odrekne se od njega i od onoga koji ga radi i dok ih ne protekfīri.

A neznanjem (džehlom) širka neće se ostvariti ništa od onoga na šta ukazuje LĀ ILĀHE ILLALLĀH. I onaj koji ne ostvari značenje ove riječi i njen sadržaj nema ništa sa islāmom, jer nije došao sa tom riječju i njenim sadržajem na osnovi znanja (’ilma), i jeqīna, i iskrenosti, i ihlāsa, i ljubavi, i prihvatanja, i pokornosti.

Ova vrsta nema pri sebi ništa od ovoga, iako govore LĀ ILĀHE ILLALLĀH. Pa oni nisu (u originalu stoji «su» i to je očito štamparska greška) spoznali ono na šta ona ukazuje i što obuhvata.

Zatim je rekao, rahimehullāhu te 'ālā:

8. „U njih spadaju i oni koji nisu spoznali tewhīd i nisu ga porekli.“

Na ovo kažem: ovaj je poput prethodnog. Nije nimalo mario za dīnom zbog kojeg su stvoreni, s kojim je Allah poslao Svoga Poslanika. I ovo je stanje onih o kojima je Allāh rekao:

(Oni su poput stoke. Ne, najzabludjelijeg su puta!) – sūra el-Furqān, 44. ājet.

A njegove riječi, rahimehullāhu te 'ālā:

9. „U njih spadaju – i oni su od svih vrsta najopasniji – oni koji prakticiraju tewhīd, ali ne znaju njegovu vrijednost i ne mrze one koji su ga ostavili, niti ih tekfīre.“

Njegove riječi, rahimehullāhu te 'ālā: « i oni su najopasniji...» je zbog toga što takav nije spoznao vrijednost onoga što radi i nije došao sa onim što njegov tewhīd čini ispravnim od teških uslova koji su neophodni, obzirom da si saznao da tewhīd za sobom povlači negaciju širka, odricanje od njega i neprijateljstvo prema njegovim sljedbenicima, i njihov tekfīr uz (poslije) uspostave argumenta nad njima. Jer stanje ovakvog može druge obmanuti, a on nije ostvario njemu obavezne stvari na koje upućuje rečenica ihlāsa, u smislu negacije i potvrde.

Isto tako njegove riječi, rahimehullāhu te'ālā:

10. „Od njih su oni koji su ostavili širk i zamrzili ga, ali nisu dokučili njegovu suštinu (opasnost), niti se suprotstavljaju njegovim počiniocima, niti ih tekfīre.”

Ovaj je bliži prethodnom, s tim što ovaj nije spoznao opasnost širka. Jer, da je spoznao opasnost širka – on bi uradio ono na što upućuju jasni ājeti, poput riječi halīla (Ibrāhīma):

(Ja sam čist od svega čemu 'ibādetite ('ibādet činite), osim Onoga Koji me je stvorio) – sūra ez-Zuhruf, 26. i 27. ājet.

(Mi smo čisti od vas i svega čemu 'ibādetite ('ibādet činite) mimo Allāha, zanevjerovali smo u vas i očigledno će biti, između nas i vas, neprijateljstvo i mržnja, zauvijek) – sūra el-Mumtehane, 4. ājet.

                                                                                   

Neophodno je, dakle, onome koji je spoznao širk i ostavio ga je, da isti takav bude u pogledu el-welā' i el-berā' u pitanju 'ābida (tj. onoga koji obožava) i ma'būda (tj. obožavanog) i mržnje širka i njegovih sljedbenika (ehlihi) i neprijateljstva prema njima.

Ove dvije vrste su preovladavajuće u stanjima mnogih koji se pripisuju islāmu, pa se od strane njih dogodi u pogledu neznanja (džehla) prave suštine (opasnosi) širka ono što sprečava ostvarenje rečenice ihlāsa i onoga što ona za sobom povlači, u smislu potpune obaveznosti, kojom biva muwehhidom.

Mnogo li je obmanutih, neznalica o suštini dīna!!!

Pa, nakon što si saznao da je Allāh protekfīrio sljedbenike širka (ehlehu, njegove počinioce) i opisao ih njime u jasnim ājetima, poput Njegovih riječi:

(Ne priliči mušricima da održavaju Allāhove mesdžide, svjedočeći protiv sebe da su nevjernici (kufrom)) – sūra et-Tewbe, 17. ājet.

Šejhul-islām, rahimehullāhu te 'ālā, je rekao:

«Sljedbenici tewhīda i sunneta vjeruju poslanicima ono o čemu su govorili, i pokoravaju im se u onome što su naredili, i pamte (čuvaju) ono što su govorili, i to razumiju, prakticiraju ga, i čuvaju ga od iskrivljavanja ekstremista, i pravaca zastupnika bātila, i te'wīla neznalica, i vode džihād protiv onih koji im se suprotstavljaju, želeći da se približe Allāhu, i tražeći nagradu od Allāha, a ne od njih.

A neznalice i ekstremisti ne prave razliku između onoga što im je naređeno i što im je zabranjeno, niti onoga što je ispravno od njih preneseno i onoga što je na njih slagano, niti razumiju suštinu onoga što su oni željeli, niti se trude da im budu pokorni. Naprotiv, oni su neznalice u pogledu onoga što rade, smatrači ličnih koristi najvećom stvari.»

Kažem: ovo što je spomenuo šejhul-islām sliči stanju ove dvije zadnje grupe.

I ostala je mes'ela o kojoj je govorio šejhul-islām Ibn Tejmijje, a tiče se netekfīrenja pojedinca, u početku, zbog razloga kojeg je spomenuo, rahimehullāh, koji ga je obavezao na to da se suzdrži od njegovog tekfīra prije uspostave argumenta nad njim.

Rekao je, rahimehullāhu te 'ālā:

«Mi nužno (darūrom) znamo da vjerovjesnik, sallallāhu ’alejhi we sellem, nije nikom propisao da se moli nekom od umrlih, bilo da su od vjerovjesnikā, dobrih ljudi, ili bilo kog drugog, riječima traženja pomoći, niti drugim.

Kao što nije nikom iz svog ummeta propisao činjenje sedžde mrtvom, niti u pravcu mrtvog, i slično tome. Naprotiv, mi znamo da je on sve te stvari zabranio, i da je to od širka kojeg su Allāh i Njegov Poslanik harām učinili.

Međutim, zbog preovladavanja neznanja i manjkavosti znanja o tragovima poslanice među mnogim od potonjih generacija, nije ih moguće protekfīriti na osnovu toga, sve dok im se ne objasni ono s čime je došao Allāhov Poslanik, a u čemu su se suprotstavili.»

Kažem: spomenuo je, rahimehullāh, ono što ga je obavezalo da nad njima, specijalno u pogledu pojedinca, ne izriče sud tekfīra, osim nakon objašnjenja i ustrajavanja. U tom je on jednog/usklađenog mišljenja (nije kontradiktoran).

Jer, ima učenjaka koje je protekfīrio na osnovu svoje zabrane njima da rade širk u 'ibādetu, pa nije bio u stanju da se prema njima ophodi osim u skladu sa onim što su rekli (i što je on utemeljio).

Kao što se dogodilo našem šejhu, Muhammedu bin ’AbdulWehhābu, rahimehullāhu te'ālā, na početku njegove da'we. On bi, kada bi ih čuo da se mole Zejdu ibnil-Hattābu, radijallāhu 'anhu, govorio: «Allāh je bolji od Zejda», vježbajući ih da negiraju širk, blagim riječima, uzimajući u obzir korist i (pazeći) da ga ne odbiju (da ne pobjegnu od njega). A Allāh, subhānehu we te'ālā, najbolje zna.

Ovim se završio komentar šejha ’Abdur-Rahmāna bin Hasana, rahimehullāhu te'ālā.

Nema Islama osim uz odricanje od širka i njegovih počinioca

Islam nije validan bez odricanja od širka i onih koji ga počine, smatrali se oni kršćanima, židovima, hinduistima, budistima ili ‘muslimanima’. Mušrik je mušrik zbog svoga velikog širka, pa makar taj i tvrdio da je musliman-muwehhid.

Od gluposti koje proizilaze direktno i blisko iz njihove zablude jeste, da je onaj koji ne tekfiri kršćana, koji kaže da je Mesih sin Allaha, zbog toga kafir, ali ako bi ovaj kršćanin « primio islam » a zatim govorio isto za Isa’a ‘alejhisSelam ili za Muhammeda, sallallahu ‘alejhi ve sellem, onda je onaj koji ga ne tekfiri opravdan, iako se radi o istoj mes’eli u suštini, a šeri’at ovdje nikad neće napraviti razliku. Isto tako je kod njih u vezi taguta. Ako bi neki kršćanin pozivao u aqidu inkarnacije ili sjedinjenja i slično, bio bi kafir i onaj koji ga ne tekfiri, jer ovaj kršćanin kod njih ulazi u « džins », ali ako bi ovaj kršćanin tagut « primio islam », i isto radio, onaj koji ga ne tekfiri bio bi musliman, dok se ne poduči, jer ovaj koji se pripisuje islamu i poziva u aqidu inkarnacije i sjedinjenja « ne ulazi u džins ». Da Allah sačuva od Njegove srdžbe.

Muwehhid je onaj koji svjedoči riječi Tewhida-la ilahe illAllah, a svjedočenje se ne smatra svjedočenjem ako nije sa znanjem, ubjeđenjem i djelom. Nasuprot svjedočenju se nalazi tvrdnja. Onaj ko tvrdi a ne zna, taj nije musliman.

Allah subhannehu we te’ala je rekao: «Zar ne vidiš one koji (jez’umune, korjen-z’am, obična tvrdnja) tvrde da vjeruju u ono što je objavljeno tebi i u ono što je objavljeno prije tebe, kako žele da im se pred Tagutom sudi, i ako im je naređeno da u njega ne vjeruju?! A šejtan želi da ih samo u veliku zabludu navede! » (en-Nisa’; 60.)

Dakle, onaj koji tvrdi da je muwehhid, a ne zna Tewhid i ne sprovodi ga, njegova tvrdnja ga neće spasiti, jer on nije od onih koji to svjedoče sa znanjem, ubjeđenjem i radom po njemu.

Zamisli da neko tvrdi da je doktor, a nezna medicinu. Hoće li mu tvrdnja na ispitu koristiti pored njegovog neznanja o medicini? Naravno da neće.

Pa kako onda da koristi tvrdnja Islama, neznalici o Aslu Islama-osnovi Islama, kada bude polagao ispit u kaburu?

Onaj koji svjedoči riječi La ilahe illAllah, taj zna na šta te riječi ukazuju i upućuju, taj mora da zna šta poništava te riječi, i taj mora da zna da onaj ko ih poništi nije na istom Dinu kao on, i tu nema šubhe u tekfiru, jer je šubha suprotna ubjeđenju, a bez ubjeđenja nema ni Tewhida.

Zato su učenjaci složni da nema Islama bez odricanja od širka i mušrika, jer odricanje od mušrika i taguta spada u « bliske lavazime » tj. stvari koje neminovno i blisko proizilaze iz šehadeta tewhida, svejedno da li mi rekli da se to razumije iz samog šehadeta, putem razuma, ili se razumije iz drugog teksta, i u ovom kontekstu postoji poznata mes’ela u usulul-fiqhu: « Da li je naređenje nečega, samo po sebi zabrana suprotnog i naređenje onog što iz njega proizilazi ili ne? » Primjer za to je pojam « stajanje ». Kada bi neko nekom naredio: « Ustani » svako ko razumije riječi ustani i stajanje, razumski može zaključiti da iz toga proizilazi zabrana sjedenja, i da onaj koji sjedi nije onaj koji stoji, jer su to dvije suprotnosti, kao što ova naredba zahtijeva da uradi sve što iz nje proizilazi da bi se ostvarilo stajanje.

Otuda, onaj ko nezna da mušrik nije muwehhid nezna tewhid, ili ga svjesno ruši. Zato se kaže da tewhid ima svoje šartove, ruknove, bliske lawazime i muqtedejat, bez kojih nema islama, jer njihov nestanak ukazuje na nepostojanje Islama. I ovo važi za teoretsku moždanu sliku ‘džins‘ i njeno ostvarenje u vrstama i jedinkama u vanjskoj realnosti. Pa s obzirom da tekfir mušrika spada u bliske lawazime zbog svoje veze sa osnovom tewhida, jer njegov nestanak znači nestanak tewhida, kaže se za odricanje od mušrika i negaciju Islama njima i tagutima da je to od aslud-Dina, i ako se radi o bliskom lazimu, poput mržnje i neprijateljstva prema njima, svejedno bilo to uzeto iz samog šehadeta ili drugog izvora.

Pojam aslud-din ovdje upotrebljavamo u značenju onoga u čemu nikako nema opravdanja sa neznanjem, jer se za taj opis veže suština i osnova islama, koji postoji kada opis postoji i nestaje kada opis nestane.

Učenjaci ponekad koriste pojam aslud-din za stvari u pogledu kojih postoji konsenzus vjerovjesnika, iako u njima ima opravdanja neznanjem poput zabrane razvrata i slično. I ovo je vrlo bitno znati, jer su se mnogi, kao Bilibani npr., spotakli na ovome.

’’Reci: "Hoćete li da vam kažem šta je bolje od toga? Oni koji se budu Allaha bojali i grijeha klonili imaće u Gospodara svoga džennetske bašče, kroz koje će rijeke teći, u njima će vječno boraviti, i čiste žene, i Allahovu naklonost - a Allah poznaje robove Svoje - oni koji budu govorili: ’Gospodaru naš, mi, zaista, vjerujemo; zato nam oprosti grijehe naše i sačuvaj nas patnje u ognju!’’ (Ali-Imran 15-16.)

Kaže uvaženi šejh 'AbdurRahmān bin Hasan, rahimehullāh:

''Postoji konsenzus među 'ulemom prijašnjih i potonjih generacija, počevši od ashāba, tabi'īna, imāma i svih učenjaka ehlis-sunneta da čovjek ne biva muslimanom osim napuštanjem velikog širka, odricanjem od njega i od onoga ko ga radi, mržnjom prema njima, neprijateljstvom prema njima shodno mogućnosti i ihlāsom (tj. čistim usmjeravanjem) djela samo Allāhu.''

(''Ed-Durerus-Senijje'', 8/338, i ''Fetwe 'uleme Nedžda'', 1/435)

Citat iz ’’Odgovor na šubhe i neznanje Bilibanija’’ str. 5-8;